“….Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni ali nije tako.  Život je u putu, ne na kraju.  Nije važno koliko je lepo  i produhovljeno ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju.  Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama….” ovo je odlomak iz knjige Prsten, Horhea Molista.

Ovo je nešto što u ovim mojim zapisima nemate priliku često čitati, ali je nešto što je lepo napisano i što ja zovem UMEĆEM ŽIVLJENJA!!

I svi drugi “fenomeni/činjenice” koje se dešavaju po Internetu od slike koja je prepravila i twitter i facebook

preko odličnog članka, koji je napisao Istok, o tome “Zašto volimo Fejsbuk: sociolozi nam otkrivaju tajnu”

Želim na svoj način dati jedan komentar na sve to a to je:

sve je to istina, sve to što ljudi pišu i pričaju, ali verujem samo u jedno da na sve treba gledati sa pozitivne strane i onda sve postaje obojeno lepim bojama sve je u nama i kojim očima gledamo na sve “fenomene/činjenice” koje čine našu svakodnevnicu.  Naposletku, bojenjem sopstvenog života lepim bojama činimo da i živote svojih bližnjih bojimo lepim bojama a to je za mene UMEĆE ŽIVLJENJA.