Da li ste čitali knjigu Mirjane Prljević “Strategija pozicioniranja kao ključ uspeha”?
Ja sam imala priliku nedavno je dobiti od gospodina Nebojše Simića kao polaznik treninga bsckragujevca, i ovom prilikom se zahvaljujem. Istina je da mi se knjiga jako dopala. Obično kada čitam stručnu literaturu se izgubim u mislima šta i kako. Čitajući ovu knjigu nisam imala osećaj da čitam stručnu literaturu, što je odlično. Međutim knjiga je spektar dobrih informacija i itekako se ima šta naučiti. Ukoliko je niste čitali, toplo je preporučujem.
Ovde ću napisati jednu priču iz knjige, tek toliko da vas zainteresujem da je pročitate
Priča “Tri pitanja”, Lav Tolstoj priča o kralju koji je očajnički želeo da dobije odgovor na sledeća tri pitanja:
1. Kada je pravo vreme da se urade prave stvari?
2. Koje osobe treba slušati?
3. Šta su najbitnije stvari kojima je priritetno potrebno posvetiti pažnju?
Kralj je ponudio veliku nagradu bilo kome ko može da odgovori na ova pitanja. Mnogi učeni ljudi dolazili su kod kralja i nudili svoj savet. Kao odgovor na prvo pitanje, neki su tvrdili da je za poznavanje pravog vremena za pravu stvar neophodno da osoba napravi raspored i striktno ga se drži. Jedni su tvrdili da je nemoguće tačno odrediti pravo vreme za neke stvari, te da kralj treba da obezbedi savet mudraca koji će mu pomoći da odredi najbolje vreme za svaku pojedinačnu stvar. Ostali su govorili da neke stvari ne mogu da čekaju da ih savet razreši. O njima se moralo odlučivati odmah. Da bi osoba znala da li da ih sprovede ili ne mora unapred znati šta će se desiti. Pošto to znaju samo vidovnjaci, kralj mora konsultovati njih.
Jednako različiti bili su i odgovori na drugo pitanje. Neki su mislili da kralj najviše treba da sluša savetnike. Drugi su tvrdili da treba da sluša sveštenike. Ostali su se zalagali za lekare ili ratnike.
U odgovoru na treće pitanje, neki su tvrdili da je najvažnija nauka, drugi da je to ratnička veština, a ostali da je u pitanju religija. Svi su odgovori bili različiti, pa kralj nikome nije uručio nagradu. Međutim, i dalje je čeznuo za odgovorima na ova pitanja. Odlučio je da se konsultuje sa pustinjakom koga su mnogi cenili zbog mudrosti. Pustinjak nikada nije izlazio iz šume u kojoj je živeo sam. Primao je samo običan narod. Kralj se prerušio u seljaka, i pre nego što se približio pustinjakovim odajama, sišao je sa konja, ostavio za sobom sbog telohranitelja i nastavio dalje sam. Kada mu se približio, krhki, slabašni i ostareli starac kopao je zemlju ispred svog šatora. Pozdravio je kralja, ali je nastavio sa kopanjem. “Došao sam kod tebe, mudri pustinjače”, rekao je kralj, “da ti postavim tri pitanja. Kada je pravo vreme da se urade prave stvari? Koje osobe treba slušati? Šta su najbitnije stvari kojima je priritetno potrebno posvetiti pažnju?” Pustinjak je slušao, ali nije odgovorio. Nastavio je sa kopanjem. “Umoran si”, rekao je kralj, ” dozvoli da te odmenim jedno vreme”. Pustinjak je dao ašov kralju i seo. Nakon što je nekoliko sati kopao, kralj je ponovio svoja pitanja. Pustinjak i dalje nije ništa odgovorio, već je ustao, posegao za ašovom i rekao: “Sada se odmori i pusti mene da radim.” Kralj nije hteo da mu da ašov. Prolazili su sati. Kada je noć već skoro pala, kralj je rakao: “Došao sam kod tebe, mudri čoveče, u potrazi za odgovorima na moja pitanja. Ako mi ih ne možeš dati, reci mi i ja ću se vratiti kući.” Iznenada, iz obližnje šume dotrčao je muškarac koji se rukama držao za stomak koji je krvario , onesvestivši se, pao na zemlju. Kralj je brzo uneo povređenog muškarca u kuću, gde je oprao i previo njegovu ranu. Kralj je, iscrpljen, prilegao i zaspao dubokim snom.
Kada se sledećeg jutra probudio, zatekao je ranjenog muškarca kako sedi pored njegovog kreveta i zuri u njega. Videvši da je kralj budan, ranjenik je počeo da preklinje za kraljev oproštaj. “Zašto me moliš za oproštaj?” upitao je kralj. “Ja sam taj koji je zaspao, a trebalo je da bdim nad tobom.”
“Dragi kralju”, počeo je priču muškarac, “znao sam da idete sami kod pustinjaka i planirao sam da vas ubijem nakon što ga napustite. Kada je prošao skoro ceo dan, a vi se niste vraćali, izašao sam iz skrovišta iz koga sam hteo da vas napadnem. Nažalost, vaš telohranitelj me je prepoznao i ranio u borbi. O dragi kralju”, nastavio je, “spasili ste mi život. Ako mi dozvolite da živim, biću vam najverniji sluga i obavezaću svoje sinove na istu stvar”.
Kao što možete pretpostaviti, kralj je bio veoma zadovoljan što je sklopio primirje sa takvim neprijateljem. U suštini, ne samo da mu je oprostio, već je poslao svoje sluge i ličnog lekara da odvedu čoveka kući i paze ga dok ne ozdravi. Kralj se potom vratio ispitivanju pustinjaka. ” Mudri čoveče, poslednji put te molim”, preklinjao je kralj, ” odgovori na moja pitanja.”
“Već si dobio odgovore”, rekao je pustinjak.
“Kako to misliš?” upitao je kralj.
Pustinjak je objasnio: da kralj nije osetio sažaljenje zbog pustinjakove slabosti i da mu nije pomogao u kopanju, ranjeni čovek bi ga napao kao što je planirao. Dakle, najvažnije vreme bilo je vreme koje je proveo pomažući pustinjaku da kopa zemlju. U tom trenutku, pustinjak je osoba koja je bila najvažnija. Dobro delo spasavanja života potencijalnom ubici prestavlja najvažniju stvar koju je uradi – i to je bilo pitanje trenutka – je u ovom slučaju, da kralj nije previo njegove rane ne bi sklopio primirje s neprijateljem. Shodno tome, ranjenik je posao najvažnija osoba, a ono što je kralj uradi za njega predstavljalo je najvažniju stvar.
Naravno, kralj je bio zapanjen jednostavnošću uvida: Postoji samo jedno vreme koje je najvažnije – sadašnjost. “Najvažniji čovek je uvek onaj sa kojim si u tom trenutku”, učio je pustinjak, “i nijedan čovek ne zna da li će ikada više imati posla sa bilo kim drugim. Najvažnija stvar je pomoći mu, jer je to svrha zbog koje živimo ovaj život.”

Na kraju ali nikako najmanje bitno, zahvaljujem se Mirjani što je postavljanje priče dozvolila.

Be Sociable, Share!

•